Прослов духовног требника
Нека је хваљен Господ, створитељ јестаства. Нека је хваљен јакоже је јестаство и човека начинио и слободом му судбу начертао; јер судба је човеку слобода, пошто је судба од Господа дата, а оно што безбожници називају слободом својеглавост је. Зато се уздај у судбу, јер то је твоја слобода.
Овај требник је настајао десетлећима и нестрпљив сам као млад био, јер се никако није дао написати. Нестрпљив и грешан један су исти и ја сам такав био, јер сам мислио да покрети моје руке пишу ове редове. Како су лета пролазила схватио сам да када се препустим Господу и оној судби коју ми је одредио чини ми се да рука сама исписује редове, а када прочитам оно што је рука написала моја душа није знала, јер мојом је руком Господ управљао.
Када се писаније приближило крају и када сам хтео да га објавим и Србском народу дарујем нисам нашао ни друга ни брата који би књигу печатао. Бих тужан, али се сетих да ће књига бити објављена када је Господ судбом то одредио и да ће бити дарована на чудесан начин, онако како ни слутити не могу. Зато сам листове исписане по страни оставио да чекају свој дан. Уплаших се када је соба у којој сам књигу похранио нестала у пепелу. Мнио сам да је то гнев Господа нашег и уместо да уђем у пламен и начиним два греха заплаках и замолих за опроштај. Када је ватра усахла видех да је све прогутала осим листова ове књиге који нетакнути беху.
Знак је то био да не одлучујем ја о судбини књиге, да чак и не треба да је чувам, да је чуван најпоузданији чувар. Она је убрзо нестала, али знам да је тамо где треба да буде и да је чува најпоузданији чувар. Зато верујем да ће ту књигу неко и читати, а мени нека ова слова која пишем буду опроштена, те ако Бог да, нека буду прослов требника, да се покондирене младе душе науче да се клањају Господу, судби и стрплљењу.
